Зоран Стевановић, професор историје - историчар

Рођен је 27. јула 1964. године у Радевцу, општина Алексинац, од мајке Драгице и оца Слободана. Прва четири разреда основне школе завршио је у родном селу, а разреде од петог до осмог у Гредетину, одељење ОШ ,,Стојан Живковић Столе'' у Трњану.

Средњу школу правно-биротехничке струке, занимање: техничар за управне послове завршио је у Образовно васпитној организацији ,,Дракче Миловановић'' у Алексинцу 1983. године. Дипломирао на групи за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду и стекао звање дипломирани историчар, а након положеног стручног испита и звање професора историје. У образовању ради од 1992. године. Запослен је у основној школи ,,Љупче Николић'' у Алексинцу.

Поред рада у образовању бави се и истраживањем прошлости свога завичаја.

Као аутор и коаутор објавио је и приредио већи број монографија из завичајне историје: „Алексинац - лична карта''; „Алексиначке жртве XX века''; „Радевац кроз векове и догађаје''; „На изворишту писмености - 170 година основне школе у Алексинцу''; „Напредак - век фудбала у Алексинцу''; „Алексинац и околина у листу ,,Ново време'' - новински чланци од 1941. до 1944. године''; „Делиградски корпус Југословенске војске у отаџбини на фотографијама и документима''; „Занатство у Алексинцу и околини од 1911. до 1944. године''; „Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу - Спомен црква руском пуковнику Николају Николајевичу Рајевском''; „Добривоје Маринковић - равногорац у логорским жицама''; „Црква Светих архангела Михајла и Гаврила - Спомен црква на Делиграду''; „Делиградски корпус Југословенске војске у отаџбини на фотографијама и документима“ - допуна првом издању; „Трговина и угоститељство у Алексинцу и околини од 1911. до 1944. године''; „Алексинац и околина у Великом рату''; „Историја Алексинца и околине од 1918. до 1941.године''; ,,Српска православна црква у алексиначком крају од 1833. до 1918. године''; „Гимназија у Алексинцу од 1918. до 1941. године''; „Српска православна црква у алексиначком крају од 1918. до 1941. године''; „Између два јубилеја: Библиотека ,,Вук Караџић'' у Алексинцу од 2006. до 2016. године“; „Делиград – Шуматовац – Горњи Адровац''; „Српска православна црква у алексиначком крају од 1941. до 1991. године''; „Између два јубилеја: Алексиначка црква Свети Никола од 2007. до 2017. године''; „Локална самоуправа у Алексинцу и околини 1832–2018. године''; ,,Алексинац и околина у Великом рату'' – друго допуњено и прерађено издање; ,,Из мучних дана за ослобођење и уједињење јужних Словена – бугарска недела у Алексинцу и његовој околини у окупацији'', „Здравство у Алексинцу и околини 1836–2018. године“; ,,Предшколско васпитање и образовање у Алексинцу и околини од 1926. до 2019. године''; ,,Манастир Св. Стефана у Липовцу од 1399. до 2019. године''; „Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу - Спомен црква руском пуковнику Николају Николајевичу Рајевском'', друго измењено и допуњено издање; ,,Операцијски дневник XIV pешадијског пука I позива''; ,,Манастир Покрова Пресвете Богородице у Марковини код Ђуниса''; ,,Основна школа ,,Вук Караџић'' – Житковац''; ,,Основно школство у Моравском срезу од 1918. до 1941. године''; ,,Ратни дневник једног другокласца – вођен од 10. јуна до 22. октобра 1876. године''; ,,Моравско ратиште 1876. године у успоменама доктора Михајла Марковића''; ,,Женска хуманитарна друштва у Алексинцу од 1878. до 1944. године''; ,,Два века цркве Трњанске – Храма Свете Петке Трнове''; Јурмуса и Фатима или Турска сила сама себе једе''; ,,Ослобођење отргнутих шест нахија 1833. године''; ,,Страдање народа Алексиначког Поморавља од 1941. до 1945. године''; ,,Учитељска школа у Алексинцу од 1918. до 1941. године''; ,,Резервна војна болница тимочке дивизије 1914-1915. године у Алексинцу''; „Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу - Спомен црква руском пуковнику Николају Николајевичу Рајевском'' – треће допуњено издање и ,,Манастир Свети Роман''.

Поред монографија објавио је у стручним часописима и већи број чланака из завичајне историје. Чланци су објављивани у више бројева часописа: Караџић – Завичајни музеј Алексинац; Зборник – Народни музеј Ниш; Расински анали – Историјски архив Крушевац; Пешчаник – Историјски архив Ниш; Топлички зборник – Народни музеј Топлице у Прокупљу; Митолошки зборник – Центар за митолошке студије Србије у Рачи и Српске студије – Центар за српске студије Филозофског факултета универзитета у Београду.

Излагања која је имао на научним скуповима објављена су у тематским зборницима радова: Алексинац и околина у прошлости – 500 година од првог писаног помена 1516-2016. – Алексинац, 2016; Алексинац и Поморавље у прошлости – Алексинац, 2021; Династија Обреновић и проглашење краљевине Србије – Ниш, 2023; Новоослобођени крајеви Србије 1833-1878-1913 – Центар за српске студије, Београд, 2025, Алексинац 190 година у слободи од ослобођења 1833. до наших дана – Алексинац, 2025, Краљ Милан Обреновић, ослободилац и реформатор – заслуге и порицања – Београд, 2025.

Културу сећања на догађаје из прошлости свога завичаја негује радећи у Одбору за обележавање празника, историјских догађаја, јубилеја и годишњица у општини Алексинац. Члан је овог одбора од његовог оснивања 2006. године а председник истог од 2016. године. За сво то време у одбору је радио а и данас ради волонтерски. На исти начин обављао је дужности члана Општинског већа СО Алексинац и председника Фонда за подстицај обдарених ученика и студената у периоду од 2004.до 2012. године.

Афирмацију личности и догађаја из завичајне историје вршио је преко штампаних и електронских медија, како локалних тако и оних са националном фреквенцијом. Велики је број објављених прилога и чланака у штампаним медијима и наступа у радио и тв емисијама документарног карактера.

За рад у образовању, на предлог чланова колектива, добио је Светосавску награду општине Алексинац 2023. године. Новчаног дела награде одрекао се у корист школе за куповину наставних средстава.

Са породицом живи и ради у Алексинцу.

Милојко Веселиновић

Рођен је 5. августа 1850. године у Јасењу,а умро је 12.фебруара 1913. године у манастиру Св. Роман код Ражња. Основну школу учио је у Вукашиновцу и Делиграду, Гимназију у Алексинцу и Београду, а био је учитељ у Врању. Српска школа у Врању у његово време имала је око 250 ученика. Учествовао је у српско-турским ратовима 1875-1878. године као командант копаоничког батаљона, а затим у добровољачкој дружини у Рашкој. Рано се почео бавити писањем. Године 1886. почео је да уређује књижевни лист ,,Српство”, а сарађивао је и у листу ,,Братство”. Био је српски конзул у Приштини, Скопљу, Солуну и Битољу. Радио је на отварању школа у овим крајевима. Био је један од најспособнијих конзула у Турској.

Коста Таушановић

Рођен је у Алексинцу 4. маја 1854. године, а умро је у Ријеци 26. јануара 1902. године. Ученик је Прве гимназије алексиначких гимназијалаца по њеном отварању. Студирао је пољопривреду и ветерину у Табору у Чешкој и Хофенхајму у Немачкој. Уз Николу Пашића један је од оснивача и првака Радиканле странке, русофил, противник династије Обреновића. Осуђиван је због учешћа у Тимочкој буни 1883. године, коју су углавном и подигли припадници његове странке, а непосредни повод овој буни било је прикупљање и одузимање оружја од народа, док је узрок, углавном био, неуступање власти радикалима после њихове победе на изборима. Био је председник Уставотворне скупштине 1888. године. Један од учесника у писању и доношењу слободноумних устава од 1888. године. Био је министар унутрашњих послова, а у Пашићевој влади министар привреде. Уложио је доста труда на унапређењу привреде у Србији. Због Ивандањског атентата, организованог ради убиства Милана Обреновића 1889. године у Београду (атентат није успео), осуђен је на 9 година робије, али је после смрти краља Милана 1901. године ослобођен даљег издржавања казне. Стајао је на челу неколико београдских банака, основао је прво осигуравајуће друштво у Србији, и био је један од оснивача Српске банке у Загребу. Његов споменик, који су подигли београдски привредници, налази се на улазу у парк Калемегдан у Београду.

Михајло Рашић

Рођен је у Алексинцу 1858. године. Као одличног и сиромашног ђака школовала га је алексиначка општина. Завршио је Војну академију. Био је командант Шумадијске дивизијске области у Краљевини Србији, професор Војне академије (предавао је нацртну геометерију) и војни министар 1918-1919. године. У Балканском рату 1912. године командовао је Дунавском дивизијом другог позива која се истакла у борби против левог крила турског петог корпуса у Кумановској бици, због чега је унапређен у чин генерала и одликован Карађорђевом звездом. Од 1916-1918. године био је делегат при савезничкој Врховној команди у Паризу. Његова биографија објављена је у Станојевићевој енциклопедији СХС, Енциклопедији Југославије, Војној енциклопедији и књизи ,,Најхрабрији међу храбрима”, јер је био носилац две Карађорђеве звезде.

Тихомир Маринковић

Рођен је 1862. године у Алексинцу. Основну школу завршио је у Алексинцу, а Гимназију је учио у Алексинцу и у Београду. Завршио је Учитељску школу у Београду. Учесник је Тимочке буне, због чега је био осуђен на дугогодишњу робију. После помиловања, поново је био враћен у учитељску службу и пензионисан после 34 године рада. Био је један од највећих добротвораца Основне школе у Алексинцу. Учитељској школи у Алексинцу поклонио је своју велику библиотеку и дао већи прилог фонду сирпомашних ученика Учитељске школе у Алексинцу.

Милан Пецић

Рођен је 1865. године, а умро 25.09.1959. у својој 95-ој години. Алексинац је у време његовог рођења био на граници кнежевине Србије, мала варош са великим карантином на цариградском друму. Нижу гимназију је завршио у Алексинцу, а вишу у Нишу. Као војни лекар-санитетски официр израдио је модел наших ратник рањеничких носила и пољских апотека, које је српска војска употребљавала све до завршетка Првог светског рата. У Ваљеву је уз помоћ својих колега подигао војну болницу. У војсци и у народу одржао је велики број предавања у циљу подизања здравствене културе. Написао је и објавио велики број чланака из своје струке. О свом трошку објавио је студију ,,Војно-санитетска служба”, као и популарну студију за народ ,,Хигијена за народ”. Када год је долазио у Алексинац облачио је у ново одело и обувао у нову обућу групу малишана основаца-одличних ђака, у своме граду. Своју богату медицинску библиотеку поклонио је Медицинском факултету у Београду.

Прота Стеван Димитријевић

Рођен је у Алексинцу 1866. године. Завршио је Богословију у Београду и Духовну академију у Кијеву. Био је професор у Скопљу и Солуну, ректор Призренске богословије, редовни професор Београдског универзитета и први декан Богословског факултета у Београду. За време службовања у Скопљу, Солуну и Призрену сакупио је преко 600 рукописних и штампаних књига Србуља и поклонио их Народној библиотеци у Београду. Главни научни радови су му на историографији Српске цркве.

Коста Стојановић

Рођен је у Алексинцу 2. октобра 1867. године, а умро је у Београду 3. јануара 1921. године. У Алексинцу је завршио основну школу. Гимназију је учио у Алексинцу и Нишу. Завршио је природно-математички одсек на Филозофском факултету у Београду. Био је професор Гимназије у Нишу и Београду и редовни професор Филозофског факултета у Београду. Главни научни радови су му из области физике и математике. Био је народни посланик од 1900. године, министар привреде 1906-1908. и 1912-1913. године. Највећи му је значај што је као министар привреде пронашао нова тржишта за производе из Србије за време Царинског рата са Аустроугарском царевином. Био је члан делегације на Мировној конференцији у Паризу и на преговорима у Раполу и министар финансија у влади Николе Пашића од 1918. до смрти 1921. године. Поред радова из физике и математике објавио је већи број радова из економске политике и економске теорије.

Стеван Тривунац

Ученик школе. Носилац Карађорђеве звезде са мачевима.Активни пешадијски поручник.Погинуо је 26. септембра 1915. године на бојишту Лештару северно од Пожаревца.

Милутин Митић

Ученик школе.Пешадијски потпуковник.Носилац Карађорђеве звезде са мачевима 1916. године као елитни пешадијски официр одређен за команданта батаљона Прве српске добровољачке дивизије у Добруџи.У боју ове дивизије код Катарџе у Добруџи 6.9.1916. године,при јуришу храбро пао на пољу части.